Путовање поклоника из Црквене оп. Франкфурт на Св.Гору Штампај Е-пошта
Трудећи се пратити стопе којима су ходили Свети оци наши Симеон и Сава, Управа Црквене Општине Франкфурт одлучила је да са благословом надлежног нам епископа Његовог Преосвештенства Г.Константина, организује путовање, тј. поклоњење Светој Гори, Хиландару и осталим манастирима. Хвала Господу и Пресветој Богомајци, ове 2003. године, на Васкрсни уторак ступили смо на тло ове Отаџбине свих Православаца. Припремали смо се ми за то одмах после Божића исте године. Група је била не многобројна. Наши свештеници протонамесник Стојан Барјактаревић, протонамесник Марко Јовановић и јереј Симон Туркић, договорили су се да групу предводи најмлађи од тројице, отац Симон. Предводио је верне нам : Станчевић Стевана, Липић Велибора, Крајновић Милана, Лазикић Василија, Шулић Николу и Чатлаић Влатка. Од велике помоћи био нам је кандидат за магистра теологије Радић Драган, који живи и учи у Атини а нама је био водич и тумач по Врту Пресвете Госпође.
 
Из Франкфурта смо кренули на други дан Васкрса 28. априла- Васкрсни понедељак. Слетивши срећно у Солун, кренули смо према Светој Гори и граду Уранополису, где смо већ резервисали собе за спавање. Сутра дан у јутро извадили смо визе (Диамонитирион) за улазак на Свету Гору, купили смо карте за брод и кренули према Јовањици. Дан је био диван, без облака, а море кристално чисто. Господин Стеван је уживао у фотографисању а ми у посматрању обале Свете Горе. Човек већ осећа промену. Толико монаштва који се враћају у своје келије - манастире. Били су на послушању и жедни се враћају на бунаре где живе воде не нестаје. Уз пут се виде неке рушевне колибе, где су се подвизавали монаси усамљеници, или се још подвизавају и држе овај свет. Брзо стигосмо до нашег пристаништа Јовањице, хиландарске арсане. Одатле, весели и чили превозом кренусмо ка Царском Хиландару. Сви узбуђени и срећни. Срце тамо трепери а душа одмара. Најзад стигосмо у кућу свих Срба, у наш Хиландар! Хиландарска капија, фреске, пролаз према унутрашњости, појава прекрасног Храма, унутрашњих зидина древног манастира, два висока кипариса, као да враћају у време Светог Саве и Симеона. Окрепили смо се у гостопримници (архондарикију) и добили собу. Убрзо је дошло време за вечерњу молитву и заједно смо сви отишли у храм Господњи. Никаквим речима се не може исказати радост душе. Служба манастирска, диван мирис тамјана, Икона Богородице Тројеручице, изношење Часних моштију (међу којима и глава пророка Исаије), одлазак у трпезарију и слушање читања Житија светих. Само служење и служење Богу и спасавање душе! У Хиландару време брзо лети. Шетали смо кроз манастир, посматрали Лозу Немањину која је изникла 1207.год директно из гроба Св. Симеона мироточивог (после преноса моштију Св. Симеона у Србију). Данас после скоро 800. година та лоза даје дивни плод грожђице, и гроздови су благословени од Христа Животодавца, јер Он и данас њима даје да се рађају нови животи из утроба које нису могле да роде. По посебном канону-правилу, уз пост, и веру, многе супруге су добиле децу. Недавно једна породица у Ајзенштату код Беча где је надлежан јереј Бране Бијелић, после 12. година безуспешног лечења и тумарања, управо милошћу Господњом, одржавањем правила манастирских и уз помоћ чудесног грожђа од лозе Светог нам оца Симеона Мироточивог добили су кћерку Марију. Да је жива и здрава!
Иза Лозе Симеонове налази се Бунар Светог Саве са хладном и бистром водом! Ризница манастирска и подрум, даље обишли смо и костурницу где су поредане лобање упокојених монаха. Оне нам тачно показују ко смо, шта смо и пред Ким ћемо одговор дати. Кренули смо даље уз пут према мору. Свако ко пролази путем од Хиландара према хиландарској арсани мора видети Светог Симеона у камену. Као да стоји ту и благосиља сваког Србина који га угледа. То чудесно дело, исклесале су вредне руке оца Војислава Билбије из Холандије. Наиђосмо на место где је магаре донело икону Тројеручице из Србије, и на том месту угинуло. Крст цара Душана, па велики пирг (кулу Светога краља Милутина). Тако смо дошли и до друге стране полуострва. Ту се налази и Црква Светог Василија, импозантно утврђење на обали мора. Толико много има да се види. Интересантно је на Светој Гори све, од травке, каменчића до птице. Брат Никола лепо примети како се птице лепо играју и певају. Све слави Господа! Успели смо да одемо и до Цркве свете Тројице која припада нашем манастиру. Пут кроз шуму је налик авантури кроз џунглу, а из потока уз пут може да се пије вода, као и из сваког извора на светој Гори!
 
 
У петак смо кренули за манастир Ватопед. Одлучили смо да идемо пешке. До манастира Есфигмена било је лако, око два километра далеко од Хиландара. Свратили смо у манастир, поклонили се, освежили и кренули пут манастира Ватопеда, који је од Есфигмена далеко око 16. километара. Сунце умор и слабост тела су нас притискали. Милан је мудро понио пешкир и обмотао главу, личио је на правог пирата. Једино нам се лаки Василије није жалио на умор, има добру кондицију и килажу. Око три сата нам је требало до Ватопеда. Ту су нас дочекали веома топло, са љубављу. Отац Нифон, о. Ефтимије и о. Генадије су нас напојили светогорским гостољубљем. Познају оца Симона од ранијих година када је он као богослов и студент долазио често у манастир Ватопед (у који је Свети Сава прешао из Русика и у којем је дочекао и свога оца монаха Симеона). Ту смо упознали оца Симона монаха, који је Србин. Испричао нам је историјат манастира и чудотворних икона Мајке Божије у Ватопеду - Утеха, Заклана, Ктиторска, Утешитељка и Мироточива, поклонили смо се моштима међу којима се налази и Појас Пресвете Богомајке из кога тече Свето миро које се може и видети, а мирис мира је надприродно леп. Отац Симон монах, нас је одвео и у Цркву светог Саве коју је подигао Свети Сава, и налази се унутар зидина великог манастира Ватопеда, ту нам је одржао незаборавне поуке. У храму на богослужењу чули смо чувено појање ватопедских монаха, такозвано агиоритико- светогорско византијско појање.

У недељу је отац Симон (франкфуртски), по благослову игумана архимандрита Јефрема, заједно са јеромонахом Генадијем служио Свету литургију у Цркви Светог Саве и сви наши поклоници из Франкфурта су се ту причестили Пречасним Тјелом и Крвљу Господњом. У понедељак у јутро кренули смо превозом према Кареји где смо прво свратили у Антонијаду - богословију и обишли дивну Цркву руску у којој се поклонисмо моштима (глави) Светог апостола Андреја Првозваног, потом видесмо и Свештену општину Свете Горе - ПРОТАТ, и обиђосмо Саборну цркву у Кареји - Протатон, која је најстарија Црква на Светој Гори. Видели смо на брду и Хиландарску кућу која припада Хиландару. Посебно је било у Испосници Светог Саве. Она је близу центра Кареје. Малена капела и пећина у којој се подвизавао наш Наставник и первопрестолник и учитељ Свети Сава, мрачна и пуна гробне тишине још нам је више усадила љубав према нашем просветитељу. Како је то чудно, монах Сава се крио у пећини од људи и овоземаљске славе а Господ га прослави и објави кроз њега славу Своју. Слава Ти Господе! Обиђосмо и манастир Кутлумуш где је црква била затворена али Стево наш са сузама измоли монахе да отворе врата храма да би се поклонио моштима Св. Алимпија Столпника, његове крсне Славе. Поклонисмо се сви, и љубезни монах нам оприча историјат манастира а господин Радић нам лијепо преведе. Захвалили смо братији на љубави и кренули према манастиру Ивирону. У Ивирону се налази икона Пресвете Богомајке Портаитиса - Вратарница. Ту смо се заједнички помолили Богу за здравље једне мале болеснице и купили смо диван изрезбарени крст за нашу Цркву у Франкфурту. И ту нам је кум Радић (кумовао синовима оца Симона на крштењу, па смо га сви звали Кум) превео историјат манастира и поклонили смо се многим Светим моштима и запамтили лимун од белога злата који је неки цар поклонио манастиру. На Светој Гори вас све опија молитвом, и ваздух и вода и сва чула се изоштре, а душа уститра. Љубав се буди према Богу и ближњем, и човек би хтео ону сваку ситницу да понесе у својој души и чува, чува.. Кренусмо даље, љубазни возач стајао је нашем поменутом фотографу где је год зажелио да фотографише природу, манастир. Ту је Стево дивно и Атос усликао. Влатко се жалио на промају и у комбију и соби да смо се сви смејали, па и он сам! Вратили смо се тога дана у Ватопед, преноћили и уз велику благодарност према нашим монасима у јутро кренули према манастиру Ксиропотаму. Ту нас је Грк возач и оставио. Капија Ксиропотама је на жалост била још затворена, а ми не губећи време кренули смо према руском манастиру Светог Пантелејмона. И тај пут је веома интересантан, нарочито један стари мост и поток испод. Убеђивали смо се да ли се та вода сме пити, Велибор је тврдио да сме и био је у праву.

Коначно стигосмо у царски манастир Пантелејмон који сав мирише на Православнују, Царскују, Бољшују Русију! Огромно звоно, огромна трпезарија, дивна Црква, сва позлаћена и безброј Светих моштију све су нас оставиле без даха. Поклонили смо се моштима Светог великомучника Пантелејмона. Нисмо се могли дуго задржати код браће Руса јер смо журили да не закаснимо на брод с којим ћемо се вратити до Јовањице (Хиландарске арсане-пристаништа). Из брода смо видели Ксенофонт и Дохијар који су на самој обали мора. У Јовањици смо се искрцали где смо срели оца Симеона из Каруље (који нам продаде мирисни тамјан који испосници ручно праве у Каруљи) и заједно са осталим Србима, опет кренусмо у Хиландар. На Ђурђевдан (6.маја) смо стигли у манастир и размишљали дали да идемо на свеноћно бденије у манастир Зограф (храмовна Слава), ипак нас је умор савладао. Остали смо још један дан у Хиландару, где нас је отац Јосиф водио у ризницу и дивне поуке нам изговорио, а и отац Никанор је поједине упутио у тајне хиландарског подрума. Купили смо у хиландарској продавници шта је ко хтео, а Никола, Влатко и Стеван су у кухињи вредно очистили храну и добили похвале. Дошло је време и да кренемо. Узевши благослов од игумана оца Мојсија, кренусмо из Свете Горе жалосни али и срећни. Са надом да ћемо опет доћи и посетити ово јединствено место које као магнет привлачи сваку душу која једном ступи на тло богоматериног врта.
 
 
 
 

Јереј Симон Ј.Туркић,
парох прве франкфуртске парохије




 
 


Запамтите нас