Поклоничко путовање на Каруљу на олтару Свете Горе Штампај Е-пошта

Свету Гору походио сам готово деценију, више од шесдесет пута, стално одлагајући ходочашће на њен најнеобичнији део - Каруљу. Тек деведесет девете године, после искуства бомбардовања Србије, одлучио сам да боравак на Светој Гори искористим и за одлазак међу светогорске подвижнике у суровој пустињи Атоса. У подножју врха Атоса на готово вертикалним литицама где је предео суров, каменит, са кактусима као готово једином вегетацијом налазе се пећине и трошне келије у којима већ вековима, у дубокој молитви, тихују каруљци. Они су посебан сој људи и неретко до краја живота бораве на овом месту које је са правом прозвано Олтаром Свете Горе. Дешава се да после годину - две многи млади монаси одустану, не навикнути на сурове услове испосничког живота на овом месту. Такозвана, унутрашња Каруља је део, готово једва доступан људском кораку. До ње се стиже спуштањем низ литицу која је под скоро правим углом, а сво време, једино што пружа, какву такву, сигурност је гвоздени ланац окован клиновима у стену и избочено камење по коме корачате. Све је углачано корацима подвижника па и тренутак непажње може бити кобан. Испод вас је литица висине педесетак метара испод које су оштре стене и који метар даље провидно, чисто море. У последњих педесетак година неколико становника Каруље већ поприлично ослабљеног тела изгубили су живот на тај начин. Нису дочекали да легну у гроб испред своје келије у коме се, као стража, смењују становници каруљских станишта. Због тога сам те деведесет девете године, када сам први пут походио Каруљу, оца Симеона и оца Стефана затекао ван унутрашње Каруље. Њихове келије биле су изнад пристаништа свега пар  минута хода стрмим степеницама. Дочекао ме је схи монах Серафим, кога сам почетком деведесетих сретао у Хиландару када је носио монашко име Доситеј. Серафим је инсистирао да најпре посетим његову келију која је баш у том суровом делу Каруље. Очекивало ме је немало изненађење. После натписа, на неколико језика, који упозорава да даље настављате на сопствену одговорност, следио је својеврсни алпинистички подухват. Утолико тежи што сам уместо планинске обиће имао кожне сандале, а у ранцу повећу лубеницу и још штошта. Већ приликом каснијих одлазака на Каруљу страх је био минималан, али силазак низ литицу представља прилично искушење за новајлију. Под будним оком оца Серафима силазио сам корак по корак на тачно одређена места за леву и за десну ногу. Ланац, наравно, нисам смео испуштати ни тренутка, нашта ме је сво време упозоравао отац Серафим.

Одмах испод прве сурове литице налази се такозвана Црвена пећина. Она је вековима била станиште атонских подвижника. Ту је мали олтар са много иконица, а изнад је узак отвор који води још дубље у стену. Температура је веома пријатна, увек иста, прија после пешачења по сунцу и претрпљеног страха. Једино што ствара проблеме је црвена прашина која се лепи за кожу, одећу, беоњаче и зубе. Сада у овој келији борави отац Данило. Београђанин, Дорћолац, већ петнаест година светогорац. И он је своје атоске дане започео у Хиландару. Он је већ навикао на црвену прашину. Она је одавде одношена и сада је на зидовима храмова и на фрескама. Идеална је за иконопис, али представља проблем на месту где воде нема у изобиљу. Следило је корачање уском козијом стазом уз саму литицу и придржавање уз шипку која је била готово усијана на врелом јулском сунцу.  Потом силазимо низ дрвене мердевине и убрзо смо пред црквом Пресвете Богородице. Она је сасвим трошна, готово у рушевинама. И поред свега у њој се и даље одслужи по која литургија. Много келија је у рушевинама. Зидови натопљени молитвама и сузама, и труле греде чекају нове становнике, боготражитеље, да их барем делимично оспособе за станишта и окушају се као каруљски идиоритмици.

Стижемо пред Серафимову келију. То је сјајно уређен простор с обзиром на локацију. Мноштво књига, икона, бројаница, импровизована кихиња са бутан боцом и водом из буренцета. Неподношљиво је топло, али је вода из бунара на срећу освежавајућа. Бунар је у тесном дворишту поред плитког удубљења у стени. У летњим данима тешко је поднети врућину. Каруља је специфична по својој клими јер струјања ваздуха готово да нема. Посебна напаст су комарци који нападају у ројевима већ са првим заласком сунца. Окрепљује прича оца Серафима и мноштво занимљивости које сазнајем о Каруљи и њеним становницима данас и у прошлости. Међу комшијама има највише Руса, и понеки Грк. Ово је иначе територија манастира Велика Лавра који је неретко у сукобу са каруљцима због њихових зилотских определења.

Одлазимо стазом изнад Серафимове келије и ту су неопходне акробације и верање уз стену уз помоћ ланаца и конопаца. У близини је мала пећина у којој је отац Виктор. Простор је врло скучен али је поглед са литице чудесан. Место као створено за молитву. Отац Виктор не може ни да се опружи у њој. Уместо кревета има столицу којој су одсечене ноге и једно грубо ћебе. То је мање више сав намештај који поседује. Један од испосника, отац Кирил, живи у пећини у готово потпуном мраку. Пре њега овде је боравио монах Вартоломеј увеликом подвигу уздржавања од хране. Скоро једини “специјалитет” на његовој трпези био је плод рогача са оближњег дрвета. Рогачем се хранио и блудни син из познате јеванђељске приче. Пећина је својврстан тунел са ходницима од којих један води чак километар и по кроз гору све до Мале Свете Ане. Сувише дуго, тесно и мрачно да би смо и лично проверили. Други излаз води на другу страну литице где је некада живео чувени попдвижник Евгеније који је и начинио свој животни подвиг пешачећи три и по године од Владивостока до Јерусалима. Плаши ме и сама помисао да проведем ноћ покрај мрачног тунела за који се не зна ни какве зверке у њему живе. Становници Каруље су сиромашни монаси. @иве од добровољних прилога оних које помињу у молитвама и своје рукодеље. Обично праве бројанице, плетене и дрвене крстиће, кашике... И поред своје скромне имовине са гостом традиционално деле оно што се затекне. Конзерву, јабуку, пиво или вино. Добро је да као поклоник понесете понешто као понуду, а ако долазите из луке Дафни обавезно хлеб из пекаре јер међу испосницима ретко  има  свежег хлеба. Углавном користе сушени тј. суварке. Својеврсни специјалитет је франгостика. Каруљци стално помињу да је килограм овог изузетно укусног кактусовог плода скупљи од килограма меса. Укус франгостике подсећа на киви или манго. Пун је витамина и просто је Божији дар испосницима на Олтару Свете Горе. Треба га само пажљиво убрати, најбоље у касно лето. Ако га не берете и не чистите непријатне бодље остају под кожом и у устима неколико дана. Познато је да је Света Гора не само изузетно разноврсна и занимљива по конфигурацији терена већ и по мноштву различите вегетације на малим географским раздаљинама. Такорећи од букове шуме до тропског предела са кактусима дели вас само пар стотина метара.

Отац Серафим и ја посећујемо једно од најпознатијих келија на Каруљи, келију Светог Ђорђа. Њен становник је отац Јован, Рус, некада државни репрезентативац у боксу. Тек пар година је овде и успешно се привикава на испоснички живот. Испред келије је предивно двориште и хлад под крошњом старог дрвета. Иако је стаза до келије Светог Ђорђа веома сурова, двориште личи на мали рај. Храм је такође посвећен  Великомученику Георгију. Стар је

што се види и по иконостасу. Већина келија на Каруљи нема своје капеле па су тако оци принуђени да одлазе у суседне на литургије и причешћивање. У келију пустињака улази се са страхопоштовањем према њеним садашњим и бившим становницима.. Ту у пећинама или сасвим плитким удубљењима стена дрвени ковчези и дан данас чувају њихове уредно сложене кости, док су на полицама лобање. На челу је понекад уписано име и датум њиховог представљања Господу. У келији Светог Ђорђа је и лобања оца Никона, који је био ађутант цара Николаја Романова. После октобарске револуције заједно са многим Белогардејцима замонашио се и овде провео остатак живота. Упокојио се седмог септембра 1963. године по јулијанском календару. Ту је и лобања оца Инокентија познатог руског богаташа Сибирјакова који је саградио Светоандрејски скит. Отац Јован води нас и до спољне стране олтара храма где је такође живописан светитељ. Лик светог Великомученика Георгија је овде  јер се он чудесно појавио управо у тренуитку када је један лопов опљачкао  предмете из цркве и покушао да са њима побегне. Свети Георгије му је рекао: Стани (стамата)! Ово је код овог разбојника изазвало велико покајање па је украдене предмете одмах вратио и чак остао да до краја свог животног века служи у овој светињи. Прозвао се Стаматис управо због овог чудесног догађаја и речи коју је изговорио Свети Георгије.

Те вечери вратио сам се у део Каруље где су келије оца Симеона и оца Стефана. Тада су биле, јер данас је ситуација сасвим другачија. Непуних месец дана после мог првог одласка на Каруљу изгорела је келија оца Стефана, а већ у лето 2000. године и келија оца Симеона. На месту Стефанове келије сада је само згариште. После трагичног догађаја неко време живео је у пећини, а касније је отишао у Србију, у хиландарски метох Сланци, покрај Београда, где се и упокојио пре две године. Келија оца Симеона данас је делимично обновљена уз помоћ донација манастира Хиландара. У пламену који је потпуно уништио капелу нестао је прелеп ицоностас и мноштво веома драгоцених старих јеванђеља и других књига. Отац Симеон данас наставља да производи свој чувени тамјан, којим снабдева дућане широм грчке све до њене престонице. Симеонова детиња душа плени сваког кога упозна.

Тај кратак боравак у келији оца Стефана за мене је остао један од најнеобичнијих доживљаја у животу. Покушао сам да са овим необичним подвижником направим мали интервју, али је био веома шкрт, говорећи о годинама док је живео у свету. Као млади припадник равногорског покрета други светски рат провео је у штабу Ђенерала Драже Михајловића. Кратак период после другог светког рата, умакавши комунистима са стрељања провео је на западу. СазнавшИ за издају, заверу Енглеза против четничког покрета, упутио се у Грчку на Свету Гору. У Хиландару је врло брзо схватио присутност тадашње удбе и упутио се на Каруљу где је провео више од четрдесет година. Сусрет са њим је крајње необично искуство. Ни налик на страшне четнике о којима смо учили у школи из историје на оне што кољу и носи нож у зубима. Памтим га са једне фотографије коју су ми давно показали, док седи на руку му слећу птице. Није ни чудо, он и јесте као неко  старо дрво. Сув, жилав старац, изборане коже и мршавог лица. Коса као грумење и бусење, као запуштено руно, није је прао и чешљао годинама. Љубазан, гостољубив старац окружен склепаним страћарама, за кога као да није постојао појам: смеће. Чувао је све и свашта. Гомиле кеса конзерви, пластичних и стаклених боца, кутија, новина. У свему томе отац се савршено сналазио, скупљао је и залихе за трећи светски рат. Његова келија сигурно није представљала место на ком би се чистунци осећали пријатно. Света Гора је иначе за подвижнике и горштаке а не за “мамине мазе”. Постојала је и просторија у којој је био радио на соларну енергију и мноштво књига. Апарат за лов рибе на мрежу која се чекрком спушта директно са литице у море. Наравно постојала је и келија за молитву са безброј иконица на зиду. Отац Стефан сатима се молио за стотине својих познаника И пријатеља. Писао је књиге на пет језика. Требало ми је прилично храбрости да попијем воду из бокала у коме су биле наслаге деценија и подављене мушице. За кромпир чорбу стару пар дана нисам имао смелости. Вече смо провели на тераси у разговору о његовим испосничким годинама на Каруљи. У причИ о званим И незваним гостима. “Ја се стално молим Богу зато ми је И дао да живим у овом рају” понављао је. Отац Стефан непрестано је појао својим готово мецосопраном. “Некада сма имао јак глас сад поново имам дечији” Једино стално друштво оцу Стефану био је мачак Цане. Снежно бео, мршав И умиљат. После пожара заувек је добио тамно сиву боју.

Када је дошло време за починак отац Стефан сместио ме је у гостињску собу. Легао сам на гостињски лежај, уствари једну гомилу крпа док су са вреле дрвене плоче, која је представљала таваницу, висиле разне животињице попут шкорпија, стеница И паукова. Премро сам од помисли да би нека од њих могла да завршИ у мојим устима. “Сви су они добри то су Божија створења” рекао је отац Стефан приметившИ моју узнемиреност. Ипак дочекао сам јутро не склопивши ни ока.

Брод је ујутро у арсану упловио на време И да није отац Стефан би својом молитвом учинио да дође. Кажу да се дешавало да закрсти море и да олуја престане...

 


Запамтите нас

 
 

Присутност на сајту