Свету Гору сам походио десет пута. Први пут сам је посетио са својим оцем када сам напунио деветнаест година тј. 2001. године. До тада сам о њој само слушао од других људи који су боравили на њој, тачније у манастиру Хиландар.

Веома ме је привлачио одлазак на Свету Гору, не само због историје нашег народа, већ и због људи који су ми препричавали да су се враћали другачији са тог пута.

Први манастир на Светој Гори који сам посетио био је Хиландар. Док смо му прилазили осетио сам заносан мирис, Божију благодат и позитивну енергију.

По уласку у манастир прво сам посетио гостопримницу, где сам се упознао са оцем Василијем и оцем Андрејом, од којих сам чуо све оно што ме је занимало везано за монаштво, сам манастир и правила понашања у њему.

Након краћег предаха уз разговор који сам имао са монасима, гостопримац ме је као и остале госте упутио у келију, где ћу бити смештен за време боравка манстиру. Толико сам био одушевљен Хиландаром да се нисам хтео ни одморити од пута, већ сам одмах сишао у порту манастира како бих га разгледао. У порти поред белог конака сам наишао на оца Кирила са којим сам се тада први пут и упознао и са којим се и даље виђам приликом посета Светој Гори, с’обзиром на то да ми је отац Кирило духовник. Поподне око четири сата по нашем времену почела је вечерња служба у манастиру Хиландар, у манастирској цркви посвећеној Ваведењу Пресвете Богородице. Служба је трајала око сат времена, а атмосфера у цркви за време богослужења је оставила толико снажан и леп утисак на мене, да често маштам и сада, како јој присуствујем. Након вечерње службе се као и у другим манастирима на Светој Гори гости позивају у трпезарију, где им се за време вечере читају Житија Светих Отаца. Након трпезе, одлази се поново у цркву на повечерје, а затим се чита Акатист Пресветој Богородици Тројеручици. Након тога се износе Свете мошти. После изношења Светих моштију, као и већина гостију вратио сам се у келију да се мало одморим као бих био одморан за јутрење, а потом и за литургију. Сутрашњи дан сам искористио за обилазак пирга краља Милутина, хрусије Светога Василија, хиландарске арсане и посету грчком манастиру Есфигмен који се налази на нешто више од пола сата хода од манастира Хиландар.

С’обзиром на то да је посета манастиру трајала свега три дана, сваки слободан тренутак сам користио за обилажење околних келија, параклиса у склопу манастира за шта се посебно захваљујем оцу Варнави који је имао и жељу и добру вољу да ми што више тога покаже и исприча везано за манастир.

После моје посете Светој Гори увидео сам да су људи који су ми причали о њој били и у праву. Од тада сам неке ствари у животу почео другачије да посматрам него до тада, осећао сам неку смиреност, благонаклоност према другим људима, једном речју био сам испуњен.

Након те моје прве посете Светој Гори и манастиру Хиландар, привлачило ме је да поново посетим монашку земљу, имао сам велику жељу да видим и друге светогорске манастире поред Хиландара, скитове, келије па чак и да се попнем на највиши врх Свете Горе (Атос).  Захваљујући моме оцу Војину Поповићу, као и куму Горану Вукчевићу та жеља ми се и остварила, и од 2001. године редовно обилазим атонско полуострво два пута годишње, у априлу месецу за васкрс и у септембру месецу. Сваки пут за време обилазака Светој Гори са оцем и кумом, остајао сам по две недеље. Обиласци су били помало напорни с’обзиром на доста пешачења, али и веома лепи пошто смо сваки дан обилазили по један манастир у ком смо ноћили, а у току дана посећивали сваки скит или келију која се налазила у околини тог манастира. Тако сам за време мојих честих посета Светој Гори обишао све светогорске манастире по неколико пута и скоро све скитове, келије, светогорску пустињу, планину Атос и још доста тога, а оно што је посебно битно да сам приликом тих посета стекао многобројне пријатеље, како у грчким монасима, тако и у другим људима који живе у Грчкој и у свим крајевима света.     Са моногима сам у савкодневном контакту.