Момо Капор ''У посети вечности'' Штампај Е-пошта

 Active Image

Тек када се брод „Неарода“ одвојио од пристана и почео прамцем да сече кресте запењених таласа, приметио сам да на њему нема ниједне жене. Ниједну не видех ни на пустим жалима испод брда и стрмих литица када упловисмо у воде православља што започињу на две миље од лучког градића, одмах иза каменог зида што одваја профано од светог.

Никада још нисам путовао бродом а да се не залепрша нечија сукња или не одјекне женски кикот. Ово је био неки ћутљив, мушки брод, пун калуђера, аргата и ходочасника. Монаси су носили различите ризе и камилавке, од сивих, боје голубијег перја и тамномодрих, до потпуно црних. Неки од њих личили су на библијске пастире, онако прашњави и похабаних одора. У рукама једних бејаху дуги, чворновати штапови да се бране од паса и змија, док су други имали „реј бан“ наочаре и скупоцене крстове на грудима украшене драгим камењем. Разликовали су им се и језици и пртљаг. Мешао се ту грчки са руским, јерменски са бугарским и румунским. Једне покрај других лежале су им уз ноге торбе од костријети, бисаге и „самсонајт“ ковчези... А свуда по палубама владала је тишина; тек нека полугласно изговорена реченица – као да смо упловили у омађијане воде где свака погрешна реч може да растера посвећеност. Чак су и туристи били тихи, и сами се готово нелагодно осећајући због сиктања својих камера.

Пловили смо ка свету без жена. Последња која је ногом закорачила на Свету Гору, у Хиландар, 1347. године, била је жена цара Душана Силног, Јелена; и због тога што је, склањајући се од куге, довео и њу у то мушко светилиште, овај владар Срба и грка, кажу, никада није проглашен за свеца.

Ћутали смо и пловили у посету вечности.

Света Гора се налази на полуострву Атосу, иза камене бурме последњег од три прста са сакате шаке неког античког гиганта који је покушао да дотакне Сунце, па опрљену руку потопио у Егејско море да је охлади.

Плашећи се смака света који је у Европи прорицан за хиљадиту годину, овај сурови и пусти предео први су населили анахорети – пустињаци и испосници, да би се на миру молили Богу и спасли. Најављени смак света није се догодио, те последње године првог миленијума. И данас, пред крај другог миленијума, поново се шире гласине о крају цивилизације који ће се догодити 2000! Није ли поново време за молитве на Светој Гори?

У старим списима остало је забележено да је 845. године, у време владавине византијске царице Теодоре, овде живело око двадесет хиљада калуђера у педесет и шест манастира и да су се бавили живописањем икона. Данас их има око хиљаду и петсто, а само двадесет манастира није напуштено, међу којима је четврти по величини – Хиландар, у коме се моли седамнаест монаха.

У манастир Хиландар улази се са посебном визом, која се добија у Кареји, средишту Свете Горе, где се сваких пет година смењује Протептистат – администратор кога дају пет највећих светогорских манастира: Лавра, Ватопед, Ивирон, Хиландар и Дионисијат. У Хиландару, прича се, постоји тајни списак лица која не смеју никада да уђу кроз његове капије. Нико за себе не може знати да ли је на том списку. Срећом, ја нисам на њему, па сам као смерни ходочасник прошао кроз капију, ону исту кроз коју је 1198. ушао Свети Сава, оснивач овог светилишта подигнутог на рушевинама старог грчког манастира Хиландара којег су разорили Сарацени. Те године, византијски цар Алексије III Анђео издаје хрисовуљу монаху Сави и његовом оцу Стефану Немањи, којег је син позвао да се замонаши и који је добио монашко име Симеон Мироточиви, да област око манастира буде „Србима на вечни поклон“.

Из каменог саркофага, у којем је почивао Симеон Мироточиви, попут правог чуда и данас расте стабло лозе која даје плодове грожђа чијим се зрнима приписује чудотворна моћ да помаже нероткињама да добију децу. Бунар Светог Саве, у којем је и усред највећих летњих врућина вода увек ледена, још је једно хиландарско чудо.

Пре него што сам закорачио у манастир, прочитао сам у некој књизи да „Хиландар споља личи на велико издужено утврђење неправилног облика, дугачко око сто четрдесет и широко око седамдесет и пет метара. Опасују га зидови високи и до тридесет метара и дебели између метра и метра и по, а на источној и јужној страни уздижу се две старе високе куле – пиргови. Зидови су унутар манастира заклоњени вишеспратним конацима.“

Упознао сам за живота многа светска чуда; али сва та ремек-дела светског неимарства лежала су на темељима охолости која је хтела да задиви ходочасника и сведе га својом величином на величину црва, на честицу безначајне прашине. Хиландарско двориште као да нимало није полагало на сопствену лепоту и византијски склад – ту се вековима одигравало нешто много важније; оно је било велико поприште, нека врста арене, у којој су се несавршени људи борили сами против себе, света и ђавола који их је искушавао покушавајући да достигну небо. Дух те тако жестоке борбе и узбудљиве драме као да лебди и данас, па нису нимало невероватни искази америчких астронаута који су приметили да, гледајући из свемира, нека од светих места по ноћи исијавају несхватљиву светлост.

Можда није случајно што насред хиландарског дворишта расту два највиша чемпреса која сам икада у животу видео. Ова два племенита стабла као да нису израсла из сопственог корења, него из вековних монашких напора да се из шкрте, неоплемењене земље и земаљског праха достигну астралне духовне висине до којих могу да допру само изабрани и они који су највише патили; да се кроз густо тамнозелено грање њихова вера сажме у тачку на највишој и најтананијој гранчици чемпреса, која попут обрнутог громобрана, исијава веру у небо.

На централном делу дворишта налази се црква Ваведења Богородице, коју је на темељима старе цркве 1293. подигао српски краљ Милутин. Црква је дело чувеног протомајстора Грка Георгија Марамара из Солуна. Саграђена је на основи уписаног крста, са складном куполом, од опеке боје печеног окера која се у редовима смењује са сивкастим каменом. Мајсторство овог неимара одаје свакако постизање огромног простора обухваћеног каменом опном готово мајушног храма. Тај унутрашњи простор се све више шири што се човек дуже налази у њему, досежући размере бескраја као умноженог у огледалима душе.

У овом храму налази се и најчувенија икона православља – Богородица Тројеручица. Порекло ове иконе као да и дан дањи прекрива вео тајне.

Један неуки монах уверава ме да је она једна од три које је насликао сам свети Лука. Историчари уметности тврде да она потиче из класицистичке византијске школе четрнаестог века, што искључује веродостојност предања да ју је у Хиландар, из Јерусалима, где је ишао да се поклони Христовом гробу, донео Свети Сава који је умро читав век раније.

Чини се да Богородица Тројеручица не потиче ниоткуда и да је једноставно слетела с неба да пружа утеху несрећнима. Једно је, ипак, сигурно: њена трећа рука, по којој је и добила име, везана је за предање о Јовану Дамаскину, неустрашивом борцу против јеретика који су настојали да из цркава и других богомоља избаце иконе. У тој борби, вели предање, Дамаскин задоби тешку рану и скоро остаде без једне руке. Тада му у помоћ притече Богородица и учини да му одсечена рука зарасте. Захвалан, он изли руку у сребру и постави је на Богородичину икону, па тако она доби трећу руку...

У сваком случају, ову икону сматрају чудотворном... и она је, заиста, у стању да чини чуда.

У Хиландару време као да је стало. Оно се чак и не рачуна сатима на наш уобичајен световни начин, већ се мери од изласка до заласка сунца. Монаси живе по најстрожим правилима Типика, који је још 1200. написао Свети Сава, у непрекидним молитвама и строгим постовима из којих је током целе године потпуно искључено месо, док се риба једе само за празнике. Ризница, у којој се налазе најстарије и најдрагоценије реликвије и уметнички предмети и богата библиотека са рукописима из давнина, нису још до краја истражени и представљају неостварени сан многих стручњака и научника.

Провести извесно време у Хиландару значи поклонити се заустављеном времену у којем једнако трају и живи и упокојени, спојени магијом вечности.

 


Запамтите нас