Скит Светог Пророка Илије Штампај Е-пошта

Скит Пророка Илије или Светоилински скит удаљен је око сат хода од Кареје или пола сата хода од манастира Пантократора. Некада је то био руски скит. По величини и по броју монаха био је одмах иза скита Светог Андреје. Игуман Пајсије 1759. године формира скит за око 150 монаха. С обзиром да је то било време велике експанзије руских монаха на Свету Гору, скит настањује неколико пута више монаха од могућности, што доводи до презадужености скита и његовог гашења 1763. године. Тада игуман Пајсије, са око 100 монаха одлази у Молдавију. Опустели скит 1841. године преузима бугарски монах Пајсије, који је дуго живео у пределу Кавсокаливије. Он успева да прилозима руске властеле, обнови манастир и он убрзо постаје познат по духовном, али и економском процвату. Руска кнегиња Александра и адмирал Гловачев богатим прилозима успевају да изграде мноштво капела, велику трпезарију, болницу за монахе, штампарију, ливницу звона и машински млин по тада најсавременијој технологији. Дуго је овај скит био међу најбољима на Светој Гори. Како предање приповеда, фебруара 1877. године један од монаха приметио је чудотворну Богородицу Тихванскају како плаче. Он је позвао братију да види ово чудо, обрисали су јој сузе, али је она и даље плакала. Мудри старци протумачише ово као лош знак. И не задуго избили су нереди са Турцима , а потом и Октобарска револуција, после које се угасише готово сви руски манастири на Светој Гори.

 

 

ЧУДОТВОРНА ИКОНА:

СВЕТИ ПРОРОК ИЛИЈА

ФОТОГРАФИЈЕ СКИТА

 


Запамтите нас

 
 

Присутност на сајту