Хиландар походи већ 245. пут!

Редитељ и новинар из Новог Сада већ 27 година неуморно ходочасти по Светој гори. Од светогораца је научио најважније лекције, и то за цео живот. Све невоље овог света, кажу, почивају на егоизму.

 Active Image

СВЕТОГОРСКИ монаси доживљавају га безмало као члана свог братства и кажу да не знају никог ко је толико упоран у похођењу Свете Горе и Хиландара. Горан Вукчевић, редитељ и новинар из Новог Сада, у последњих 27 година боравио је тамо 244 пута, а током ових ускршњих празника отиснуо се на 245. путовање у центар српске духовности и историје.

Током готово три деценије, Вукчевић је у својству новинара Радио-телевизије Војводине на Хиландару снимио десетине награђених репортажа, документарних прилога и емисија за популарни серијал "Буквар и православље".

- Највећа награда за моју светогорско-поклоничку причу су животне мудрости које сам свих ових година имао привилегију да слушам од хиландарског свештенства - открива нам Вукчевић с мирноћом каква се ретко среће у овој нашој свакодневици, обележеној журбом, борбом за преживљавање и материјалним вредностима.

А колико су понекад чудни и случајностима поплочани путеви Господњи који младог човека одведу тамо где и не сања да ће стићи, веома добро зна овај саговорник "Новости": године 1990, његова дипломска представа "Карлос Други Омађијани" (према тексту Питера Барнса), после промене челних људи у Српском народном позоришту, скинута је с репертоара уз много непријатне медијске буке.

Вукчевић, тада 23-годишњак, отпутовао је почетком те јесени на Халкидики да среди мисли и опорави се од неочекиваног пораза на почетку каријере. Већ првог дана на том грчком полуострву, купио је књигу на руском језику у којој је уочио и поглавље о Светој Гори. 

- Док сам листао ту књигу, на плажи сам чуо човека који је на српском причао својој породици о Хиландару - присећа се Вукчевић. - Био је то, како се касније испоставило, Драгић Савић, професор Економског факултета из Београда. Никада после тога нисам имао прилику да га сретнем, али то што сам чуо од њега о Хиландару побудило је у мени велику жељу да одем на Атос.

Први пут крочио је Вукчевић на Свету Гору 20. октобра 1990. године. У сећању чува сусрет са оцем Кирилом, монахом ниског раста, који је до данас исповедио хиљаде ходочасника из Србије.

- Оптерећен својим овоземаљским теретом, оцу Кирилу сам почео да препричавам своје тривијалне професионалне проблеме, а он ме смиреним покретом руке прекинуо и упутио да одем у оближњу цркву, пред икону Тројеручице, рекавши да ће ми она показати пут - присећа се Вукчевић.

По повратку у Нови Сад, прослављени редитељ Пуриша Ђорђевић, дирнут Вукчевићевим доживљајем Хиландара и сусретом са оцем Кирилом, препоручио га је за аутора "Буквара православља", прве заједничке емисије Српске православне цркве и државне телевизије.

Уследиле су године у којима је овај несуђени позоришни и филмски редитељ, а све успешнији ТВ аутор, у неколико наврата био у прилици да с патријархом Павлом разговара дуго и да се огреје његовом невероватном духовном снагом која не јењава било да с њим разговарате или заједно ћутите.

Снимио је и серијал "Хиландарско вековање", који ће од јесени бити настављен. У девет наврата попео се на врх Атоса, што је прилично велики подвиг. Већ на почетку свог хиландарског похода научио је грчки, језик своје баке по мајци.

Од светогораца, једноставних људи који су се тамо склонили од вреве овоземаљског света, пригрлио је многе мудрости, а једна од њих упућује на то да сопствени его сваког дана изнова треба измрвити у прах, јер све невоље овог света почивају на егоизму. Монаси су га подучили и да се на Хиландару време мери другачије и без осећаја за вечиту новинарску потребу да се све мора изразговарати и снимити - јуче. 

 Active Image

 

- Оно што се тог дана отвори пред тобом у овом светом врту, то је то, и не треба питати да ли је то мало или много - рекао му је један од 40 монаха хиландарског братства.

Вероватно најједноставнији, а истовремено најблаготворнији савет добио је од оца Михајла, кога су сви звали Дика јер је он свакога ословљавао са "дико". Једном је на молбу тог монаха ушао у стару пекару у којој се хлеб на исти начин припрема 800 година.

- Помогао сам му да очисти паучину са зидова пекаре, онда сам му се пожалио на своје проблеме на послу, а он је, после једне лагано испијене манастирске ракијице, рекао: "Шта ћеш, мораш се смираваш."

Чуо је Вукчевић сличан савет безброј пута раније, а тек када му је те речи изговорио неписмени монах који је од 11. године у манастиру, схватио је да су смирење и стрпљење једини начин да обичан човек спасе себе у свакодневној животној лудници.

Управо тај смирај све више мушкараца последњих деценија тражи у Светој Гори, а посебно у Хиландару. Монаси су се у почетку тешко навикавали на гужву, али преовладало је њихово традиционално гостопримство. Свих 40 монаха брине о гостима који долазе највише из Србије, али и из Русије, Грузије и са других страна света. Ту су и радници који већ 13 година опорављају Хиландар од пожара.

За сваког се нађу постеља, храна, лепа реч и савет како чувати себе од других и друге од себе. Прекор осенчи монашко лице једино када вековну тишину, током молитве у манастиру, изненада поремети звук мобилног телефона неког од непажљивих ходочасника. 

Отац Кирило

 Active Image

 

КАНДИЛО ОЦА СИМЕОНА

 

Нa светој Гори свакодневно се дешавају чуда, уверава нас Вукчевић, уз присећање на епизоду из деведесетих година, када је много мање људи посећивало Хиландар. Ходећи из Ивирона, манастира из 10. века који се налази на североистоку Свете Горе, покушао је пречицом да стигне до Кареје и том приликом залутао до једне келије. Унутра је био старац.

- Када је чуо куда идем, рекао ми је да поздравим оца Симеона кога није видео деценијама и замолио ме да му понесем канту маслиновог уља. Кроз ноћ сам једва донео пошиљку до манастира. Отац Симеон ми је отворио врата и рекао: "Не знам шта да радим, гаси ми се кандило, а немам више ни капи уља." 

 

ТАМЈАН, РУЧНО РАЂЕН

У КЕЛИЈИ Светог Јефрема Сирина из Сирије, на неприступачним литицама тзв. Светогорске пустиње, Вукчевић је имао прилику да присуствује прављењу тамјана. Било је то у време када је отац Јефрем, после 20 година ручног мешења, управо добио спас за своје уморне руке - машину за резање тамјана. Из Африке на Свету Гору у џаковима стиже смола која се овде меље, а затим се од ње прави тесто. Смеси се додају ароме јасмина, љубичице, јасена, босиљка или руже. Тамјан, верује се, чисти простор од вируса, али и од демона и негативне енергије.

 

ЧУДОТВОРНА ЛОЗА

 Active Image

ЈЕДНО од светогорских чуда познатих широм света је лоза Светог Симеона, стара осам векова. Рађа сваке године и гроздови се одмах сасуше, а по три зрна на основу дугих спискова путују на све стране света, без обзира на вероисповест, до оних који верују да ће им управо ова лоза донети срећу да добију потомство. Услов је да се пости 40 дана. Вукчевић је више пута добио благослов да у Србију својим пријатељима донесе плод Симеонове лозе.

 

Извор: Чланак преузет из Вечерњих НОВОСТИ, аутор: Јованка Симић